Krimski rat
From Wikipedia
| Krimski rat | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo {{{deo}}} | |||||||||||
 u razdobllu rata |
|||||||||||
|
|||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
| Rusija |
Velika Britanija, Francuska, Otomansko carstvo i kraljevina Pijemont | ||||||||||
| Zapovednici | |||||||||||
| Nikolaj I | Više njih | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| 1.200.000 | 450.000 francuzi 250.000 britanci 10.000 od Pijemonta |
||||||||||
| Gubici | |||||||||||
| nepoznat broj | nepoznat broj | ||||||||||
| {{{podaci}}} | |||||||||||
Krimski rat je započeo 1853, a završio je 1856. Vodio se između Rusije i alijanse koju su sačinjavali Velika Britanija, Franuska, Otomansko carstvo i kraljevina Pijemont. Rat su odlikovale katastrofalne odluke zapovednog kadra Alijanse i loša logistika svih zaraćenih strana. (koja je rezultovala u velikim gubicima nevezanim za ratne operacije)
Sadržaj/Садржај |
[uredi - уреди] Rat
[uredi - уреди] Početak sukoba
Povod za izbijanje Krimskog rata bio je religijski spor koji je kulminirao tokom pedesetih godina 19. veka da bi ubrzo prerastao u otvoren oružani konflikt. Prema tada važećim ugovorima iz 18. veka Francuska je bila zaštitnik katolika, a Rusija pravoslavnih vernika na teritoriji Otomanskog carstva. Međutim, duži vremenski period trajao je sukob između katoličkih i pravoslavnih sveštenika u Otomanskom carstvu oko polaganja prava na Crkvu rođenja Hristovog i Crkvu vaskrsenja Hristovog u Palestini. Početkom pedesetih godina 19. veka obe strane postavile su zahteve koje Sultan nije mogao da ispuni istovremeno. 1853. god. Sultan je presudio u korist Francuza, uprkos žestokim protestima lokalnih pravoslavnih sveštenika.
Ruski car Nikolaj I poslao je diplomatu Princa Menjšikova u specijalnu misiju na Porti. Do tada važećim ugovorima Sultan Abdul Medžid se obavezao "da će štititi hrišćansku religiju i njene crkve," ali je Menjšikov pokušao da izdejstvuje novi ugovor po kojem bi Rusiji bilo dozvoljeno da se umeša u svakoj situaciji u kojoj smatra da je Sultanova zaštita nedovoljna. U isto vreme britanska vlada poslala je u Otomansko carstvo diplomatu Lorda Straforda koji je odmah po dolasku zasnao sa Menjšikovo prisustvo i njegove namere. Veštim diplomatskim potezima Lord Straford je ubedio Sultana da odbaci predloženi ugovor koji je ugrožavao nezavisnost Turaka. Ubrzo po saznanju za neuspeh pregovora ruski car je naredio trupama da umarširaju u Moldaviju i Vlašku (turske kneževine u kojima je Rusiji bio priznat status zaštitnika pravoslavnih vernika) koristeći kao izgovor Sultanov neuspeh da razreši spor oko svetih mesta. Nikolaj je verovao da se evropske sile neće preterano buniti zbog aneksije ovih otomanskih provincija, naročito imajući u vidu rusku ulogu u gušenju revolucije 1848. god.
Kada je car poslao svoje trupe u Moldaviju i Vlašku ("Dunavske kneževine"), Velika Britanija je, u pokušaju da obezbedi stabilnost Otomanskog carstva, poslala flotu u Dardanele, gde joj se pridružila i francuska flota. I pored zaoštravanja odnosa evropske sile su se još uvek nadale da je moguće postići diplomatski kompromis. Predstavnici četiri neutralne velike sile - Velike Britanije, Francuske, Austro-Ugarske i Prusije, susreli su se u Beču gde je usvojena nota za koju se smatralo da će biti prihvatljiva i za Rusiju i za Tursku. Ruski car Nikolaj I je prihvatio notu, ali je turski sultan Abdul Medžid I, koji je smatrao da je dokument loše formulisan i dvosmislen, odbio da ga usvoji. Velika Britanija, Francuska i Austro-Ugarska su zajedno predložile amandmane koji su trebali da predloženu notu učine prihvatljivom za turskog sultana ali je njihov predlog bio ignorisan od strane ruskog dvora. Velika Britanija i Francuska odustale su od daljih pregovora dok su Austro-Ugarska i Prusija smatrale da odbacivanje predloženih amandmana ne opravdava prekid dalje diplomatske aktivnosti usmerene na iznalaženje rešenja. Sultan je izabrao rat i njegove armije su napale rusku vojsku u blizini Dunava. Nikolaj je na napad odgovorio tako što je poslao rusku flotu koja je 30. novembra 1853. god. uništila kompletnu otomansku flotu u bici kod Sinopa što je otvorilo mogućnost za nesmetano iskrcavanje i snabdevanje ruskih snaga bilo gde na turskoj obali. Uništenje turske flote i pretnja od nastavka ekspanzije Rusije uzbunila je Veliku Britaniju i Francusku koje su istupile u odbrani Otomanskog carstva. Nakon što je 1854. god. Rusija ignorisala anglo-francuski ultimatum da se povuče iz dunavskih kneževina, Velika Britanija i Francuska objavile su rat Rusiji.
[uredi - уреди] Mirovni napori
Nikolaj je pretpostavio da će Austro-Ugarska u znak zahvalnost za pruženu pomoć prilikom gušenja revolucije 1848. god. stati na stranu Rusije ili barem ostati neutralna. Međutim, Austro-Ugarska se osećala ugroženom zbog prisustva ruskih trupa u Dunavskim kneževinama. Kada su Velika Britanija i Francuska zatražile povlačenje ruskih trupa iz ovih kneževina, Austro-Ugarska je podržala njihov zahtev; i iako nije odmah objavila rat Rusiji, odbila je da garantuje svoju neutralnost. Kada je 1854. god. Austro-Ugarska još jednom zatražila povlačenje ruskih trupa Rusija je, u strahu od mogućeg rata sa Austro-Ugarskom, povukla trupe.
Iako su prvobitni razlozi za rat nestali kada je Rusija povukla trupe iz dunavskih kneževina, Velika Britanija i Francuska nisu obustavile neprijateljstva. Odlučne da reše Istočno pitanje tako što će ukloniti stalnu rusku pretnju Otomanskom carstvu, saveznice su postavile nekoliko uslova za okončanje neprijateljstava, uključujući i zahtev da se Rusija odrekne svog protektorata nad Dunavskim kneževinama; drugo, da se odrekne bilo kakvog prava da se meša u unutrašnje poslove Otomanskog carstva, a u cilju zaštite pravoslavnog stanovništva; treće, da se izvrši revizija Konvencije o moreuzima iz 1841. god. i konačno da se svim zemljama dozvoli korišćenje Dunava. Pošto je car odbio da prihvati ove "Četiri tačke", Krimski rat je nastavljen.
[uredi - уреди] Opsada Sevastopolja
Iako je osnovni razlog za početak rata prestao da postoji, u mesecima koji su sledili savezničke trupe su počele da se iskrcavaju u Rusiji, na poluostrvu Krim i stavili su pod opsadu utvrđenu luku Sevastopolj, rodno mesto ruskog cara i matičnu luku Crnomorske flote koja je predstavljala pretnju za savezničke interese u Mediteranu.
Rusi, koji su bili prinuđeni da unište svoje brodove, demontirali su brodsku artiljeriju i iskoristili je da pojačaju odbranu tvrđave, dok su mornari sa ovih brodova nastavili da se bore kao pešadija. Tokom rata Crnomorska flota je izgubili četiri broda sa 120 topova na tri palube, dvanest brodova sa 84 topa na dve palube i četiri fregate sa po 60 topova i veliki broj manjih plovila. Admiral Nakimov je smrtno ranjen u glavu šrapnelom i preminuo je 30. juna 1855. god. U septembru 1855. god. Sevastopolj je pao.
Iste godine rusi su osvojili turski grad Kars.
[uredi - уреди] Završna faza rata i mir
Mirovni pregovori započeli su 1856. god. na inicijativu Aleksandra III koji je nasledio Nikolaja I na prestolu. Pariskim sporazumom delimično su prihvaćene neke od četiri tačke, pa su tako ruske privilegije u odnosu na Dunavske kneževine prenete na velike sile kao grupu. Takođe, trajno je bio zabranjen ulazak u Crno more vojnim brodovima bilo koje zemlje. U skladu sa tim Sultan i ruski car su se dogovorili da neće uspostavljati nove vojne luke i arsenale na obali ovog mora. Klauzula koja se odnosila na Crno more je u velikoj meri smanjila opasnost koju je Rusija predstavljala za Otomansko carstvo, a koja se manifestovala kroz snagu i prisustvo Crnomorske flote. Šta više, velike sile obavezale su se da će poštovati nezavisnost i teritorijalni integritet Otomanskog carstva.
Pariski ugovor bio je na snazi do 1871. god. kada je Francuska poražena u Francusko-pruskom ratu. Dok su se Prusija i druge nemačke države ujedinile i formirale moćno nemačko carstvo, francuski imperator Napoleon III je bio prinuđen da dozvoli formiranje Francuske republike. Tokom njegove vladavine (koja je započela 1852. god.), Napoleon III se, u nameri da zadobije podršku Velike Britanije suprotstavio ruskim stavovima prema istočnom pitanju. Kako rusko mešanje u unutrašnje poslove Otomanskog carstva ni na koji način nije ugrožavalo francuske interese, Francuska je nakon uspostavljanja republike promenila odnos prema Rusiji. Ohrabrena ovakvim francuskim stavom i uz podršku nemačkog ministra Ota fon Bizmarka Rusija je oglasila klauzulu o Crnom moru nevažećom. Pošto Velika Britanija nije mogla sama da silom obezbedi poštovanje ove klauzule Rusija je ponovo formirala Crnomorsku flotu.
Krimski rat izazvao je masovni egzodus krimskih Tatara koji su utočište potražili u Otomanskoj imperiji zbog čega je broj stanovnika poluostrva naglo opao. Krimski Tatari postali su manjina u sopstvenoj zemlji.
[uredi - уреди] Karakteristike rata
Krimski rat ostao je zabeležen u istoriji po izraženoj vojnoj i logističkoj nesposobnosti oličenoj u Jurišu lake konjice koji je ovekovečen u čuvenoj Tenisonovoj poemi. Kolera je u velikoj meri poremetila francuske pripreme za opsadu Sevastopolja dok je snažna oluja koja se dogodila 14. novembra 1854. god. potpila skoro trideset brodova zajedno sa njihovim neprocenjivim teretom. Skandalozni tretman ranjenih vojnika tokom jake zime koja je usledila, a sa kojim je javnost na zapadu upoznata preko ratnih dopisnika, inspirisao je rad Florens Najtingejl i uvođenje modernih metoda nege ranjenika. Iako svojevremeno priznat, rad "crne Florans Najtingejl" Meri Sekol je ostao u senci njene bele suparnice i tek nedavno je ponovo prihvaćen od strane zvanične istorije. Krimski rat je takođe po prvi put afirmisao taktičku upotrebu železnice.
[uredi - уреди] Značajnije bitke
- 11.11. 1853. - uništenje otomanske flote kod Sinopa.
- 20.9. 1854. - bitka kod Alme.
- 25.9. 1854. - 8.9. 1855. - opsada Sevstopolja.
- 25.10. 1854. - bitka kod Balaklave.
- 5.11. 1854. - bitka kod Inkermana.
- 17.2. 1855. - bitka kod Eupatorije.
- 25.8. 1855. - bitka na Crnoj Reci.
- 28.11. 1855. - opsada Karsa.
Rat je završio pobedom Alijanse.
