Dekeleja

From Wikipedia

Dekeleja (grč. Δεκέλεια) je antička dema u Atici, koja se nalazila na važnom trgovačkom putu sa Eubeje u Atiku, oko 2 km od Atine. Dekelejski rat je naziv za drugu fazu peloponeskog rata koja je trajala od 413. godine st. e., kada su Spartanci zauteli Dekeleju, do kraja rata i poraza Atine 404. godine st. e.

[uredi - уреди] Upad Spartanaca u Atiku

Nakon katastrofe koju je pretrpela sicilijanska ekspedicija, Sparta je odlučila da obnovi ratne operacije protiv oslabljene Atine tako što će zauzeti Dekeleju. Geografski položaj Dekeleje bio je veoma važan, jer je ona dominirala putem za Orop. Kroz Dekeleju je prolazio i najkraći put prema Eubeji, najvažnijem atinskom posedu, od koga je Atina imala više prihoda nego od čitave Atike. Stvaranjem svog stalnog uporišta u Atici Peloponežani bi pod stalnom vojnom kontrolom držali Atinu i Atiku. Na taj način – govorio je Alkibijad, koji je prebegao Lakedomanjanima – Spartanci će prigrabiti "bogatstvo neprijateljske zemlje (...), a Atinjani će odmah izgubiti prihode od laurijskih rudnika srebra i sve ostale prihode koje sad imaju od zemlje i sudova. A što je najvažnije, izgubiće prihode od saveznika" (Tukidid).

Tokom 414/413. st. e. Sparta se intenzivno spremala za ratne operacije. U rano proleće 413. st. e. spartanski kralj Agis I upao je u Atiku i učvrstivši Dekeleju smestio se u njoj s jakim garnizonom. Položaj Atine jako se pogoršao. Preko 20.000 robova, što je predstavljalo četvrtinu svih atinskih robova (od kojih su većina bili zanatlije) prebeglo je Spartancima, čime je bila dezorganizovana zanatska proizvodnja. Zbog pretnje od direktnog napada u gradu su zavedene stalne straže koje su držali svi građani i meteci na gradskim bedemima. Zauzimanje Dekeleje zadavao je smrtan udarac atičkoj ekonomiji. Dok su prvi napadi Peloponežana nanosili štetu pre svega intenzivnim poljoprivrednim kulturama, to je sada okupacija Dekeleje lišila Atinjane mogućnosti da se uopšte bave zemljoradnjom. Sva hrana morala se uvoziti sa strane preko pirejske luke.

Upravo u to vreme stigla je u Atinu vest o pogibiji Nikije i Demostena, što je značilo ne samo ogromne i nenadoknadive gubitke u ljudstvu i brodovlju, već i neposrednu opasnost od ulaska neprijateljske flote u Pirej. Dokovi su bili bez brodova, blagajna bez novca i nigde se nisu mogli naći veslači za flotu. Osim toga, pretilo je otcepljenje saveznika. Atina je bila na ivici propasti.

[uredi - уреди] Početak raspada atinskog saveza

Po opštem mišljenju, sudbina Atine bila je rešena. Izgledalo je da se ona ne može održati ni do kraja 413. st. e. Zato su neutralni polisi žurili da se što pre priključe budućim pobednicima "ako ih niko ne bude ni pozivao" (Tukidid). Sada su i oligarhijske grupacije u polisima Atinske pomorske države smatrali da je došlo vreme za ustanak protiv vladavine Atine. Uspeh te borbe bio je uslovljen stvaranjem ratne flote. Jonski gradovi nisu imali nikakvih utvrđenja, pošto su Atinjani hteli da ih liše svake mogućnosti za otpor. Lakedemonjani nisu mogli ni pomišljati na ustanak u Joniji pre nego što izgrade svoju flotu. Očekujući skoru pobedu, "Spartanci su naredili savezničkim državama da sagrade 100 brodova, sami su se obavezali da će dati 25 brodova, a na toliki broj obavezali su se i Beoćani" (Tukidid). Kralj Agis, koji se sve vreme nalazio u Dekeleji, počeo je od saveznika skupljati novac za održavanje flote.

U to je vreme izbilo na videlo suparništvo između kralja Agisa, koji je težio za samovladom, i Alkibijada, koji je uživao podršku uticajnog efora Endija. Agisu su u Dekeleju došli predstavnici atinskih podanika sa Eubeje i Lezbosa s molbom da im se pošalju brodovi. Obećano im je 20 brodova, od čega 10 beotskih. Za ustanak su se istovremeni spremali oligarsi na Hiosu i u Eretriji, koji su takođe zatražili pomoć od Spartanaca, ali se nisu obratili Agisu, već direktno Lakoniji. Tamo su svoje predstavnike uputili i persijski satrapi Tisafern (koji je upravljao sardskom satrapijom) i Farnabaz (koji je upravljao askilitskom satrapijom). Obojica Persijanaca predlagali su Spartancima da stupe u rat protiv Atinjana na sektorima koji se graniče sa njihovim satrapijama: Tisafern – u Joniji, a Farnabaz – na Helespontu, obećavajući spartanskoj floti značajnu materijalnu pomoć. Ne predlog Alkibijada Spartanci odluče da otpočnu ratne operacije pre svega u Joniji.

Hios je bio najveći među atinskim savezničkim državama. Posle ugušivanja ustanka u Mitileni (427), jedino je Hios imao vlastitu ratnu flotu, koja se sastojala od 60 trijera. Hiosom su upravljali oligarsi. Pošto je Alkibijad sa 25 peloponeskih brodova stigao na Hios u junu 427. st .e., Hiošani su digli ustanak koji se brzo širio po Joniji. Ustanicima su se pridružili Eritra, Klazomena, Teos, a kasnije i glavni grad Jonije – Milet. Uskoro se protiv Atine digla gotovo cela Jonija, naročito jer su Spartanci u početku istupali sa popularnom parolom o "slobodi Helade". Peloponežani su svu svoju flotu uputili na istok. Ubrzo je Peloponežanima prišao i Rodos.

Atinjani više nisu imali ratne flote koja bi se mogla suprotstaviti neprijateljima. Ali i u takvoj situaciji atinska demokratija ipak je smogla snage za pružanje snažnog otpora. Godine 412. st. e. demos je mobilisao sva sredstva za borbu. Program operacija sastojao se u tome da se "po svaku cenu opremi flota dobijanjem građe i novca, da se osigura vernost saveznika, pre svega Eubeje, da se razumno smanje državni rashodi i da se formira neka magistratura u kojoj bi bili najstariji građani i kojoj bi dužnost bila da prethodno veća o tekućim poslovima" (Tukidid). Taj je program odlučno sprovođen. Atinjani su dobijali građu, učvrstili su rt Sunion za obezbeđenje prolaza brodovima s hranom sa Eubej., likvidirali su svoje uporište na obali Lakonije koje je bilo osvojeno za vreme sicilijske ekspedicije i, saznavši za odmetnuće Hiosa, odmah su uputili 20 brodova radi suzbijanja ustanka. Osim toga, 30 brodova poslato je u obilazak oko Peloponeza, a spremane su nove desetine brodova za akcije u Joniji.

Veliki značaj u to doba imale su finansijske teškoće. Državna blagajna bila je prazna, a za opremanje i izdržavanje nove flote bila su potrebna velika sredstva, koja su se mogla izvući jedino od saveznika, ali oni su se otvoreno bunili zbog visine već postojećeg forosa. Tada je prvi put načeta rezerva od 1.000 talenata, koliko je još Perikle ostavio za slučaj krajnje potrebe, ali to nikako nije bilo dovoljno. Stoga su Atinjani sproveli važnu finansijsku reformu. Atina je ukinula foros i uvela carinu u visini od 5 odsto od vrednosti svih poljoprivrednih proizvoda koji se uvoze i izvoze pomorskim putem. To je trebalo da poveća prihode državne blagajne, ali i da smanji nezadovoljstvo saveznika. Osim toga, ta se carina uglavnom naplaćivala na Helespontu, što je predstavljalo tehnički lako izvodljivu meru i zahtevalo relativno male oružane snage.

Uopšte se u to vreme primećuju konture nove politike atinskog demosa prema saveznicima, što se vidi iz odluke o posadi sedam zaplenjenih hioskih trijera. "Robovima koji su se nalazili na njima bila je data sloboda, a slobodni su bili okovani u lance" (Tukidid). U tom su pogledu karakteristični događaji na Samosu. Iskoristivši prisustvo tri atinske trijere, samoski demokrati su organizovali ustanak, pobili oko 200 plemića-građana, a oko 400 oligarha osudili na izgnanstvo. Zemlju i kuće plemića demos je konfiskovao. Uverivši se u vernost samoskih demokrata, Atinjani su im tada dali autonomiju – faktičku samostalnost.

U vezi sa pobedom demokratije na Samosu, bitna su još dva momenta. Na Samosu je boravio Hiperbol, vođa radikalne demokratije, koji je 417. st. e. ostrakizmom prognan iz Atine. On je u izgnanstvu verovatno postao jedan od vođa samoskih demokrata, jer su ga tamo 411. st. e. ubili oligarsi za vreme njihovog ustanka. U vreme oligarhijskog prevrata u Atini 411. st. e. samo se na Samosu očuvao demokratski poredak. Oslanjajući se na Samos atinski mornari su u savezu sa lokalnim demokratima obnovili demokratiju u Atinu. Radi očuvanja svoje pomorske države Atina po prvi put za vreme rata pokušava da se čvršće osloni na demokratske grupe u savezničkim polisima. I upravo ta politička linija omogućila je Atini 412. st. e. da odloži svoju propast. Samos i dalje ostaje čvrsta baza njihove flote. Na Hiosu Atinjani su zaposeli i učvrstili važan punkt – Delfinij. Na Lezbosu su se vodile borbe s promenljivim uspehom. Raspadanje Atinskog pomorskog saveza bilo je usporeno.