Ekspresionizam

From Wikipedia

Израз чији је творац највјероватније Херварт Валден, иѕдавач ревије вангуарде Der Sturm, 1911 године, а који се из почетка односио на све прогресистичке умјетничке правце прије првог свијетског рата, почев од фаувизма, кубизма, футуризма, па све до првих апстрактних експеримената. Данас, у ликовној умјетности, тај се појам односи на посебан умјетнички правац, који је досегао своју највећу тачку развитка, првих година двадесетог вијека, нарочито у Њемачкој. Као реакција на Импресионизам, који преноси спољашњи изглед природе и свијета на сликарско платно, експресионисти напуштају површне стимулације и илузије поинтиљизма, у корист изражавања унутрашњег духа стимулираног религиозним, социјалним, или психолошким нагоном, па чак и оптимистичким визијама будућности. Перцепција реалности је имала вриједност стимулансе креативног момента унутрашњег доживљаја. За изражавање тог унутрашњег доживљаја експресионисти су створили нови пикторални језик који се састојао у наношењу боје у линијом омеђене површине, понекад претјерујући намјерно, са драматичним и експресивним потезима киста, досежући границу карикатуресног. Као и кубисти, ови умјетници су се директно супроставили сензуалној умјетности опијајућег израза импресионизма, приказујући директну визију свијетлости и боје, у корист снажног експресивног садржаја. Као контрапозиција футуризму са медитерана, који је се у то вријеме рађао у Италији као једно модерно освијештавање умјетничке проблематике, експресионизам означава сумња и меланхолија, коју инспирише дјело данског филозофа Киеркегард-а. Умјетничко дјело експресиониста води ка сублимираној одсутности личности која пати због своје слободе. Експресионисти групе Brücke допуштају себи слободно хроматско изражавање контролисано спонтаним креативним процесом артикулисаним сензибилитетом аутора. Вијештачка хармонија празног садржаја препушта терен асиметричној декомпозицији, која је најбоље представљена у свијетски познатој слици Едуард-а Мунк-а (Врисак, 1895).

Експресионизам започиње прелиминарним периодом од 1885 до 1900 године, чији су представници умјетници Ван Гог, Гоген, Мунк, Енсор и Ходлер. Њихово дјело представља напуштање веселе сензуалности импресиониста, концентришући се на проблеме саме личности. Ван Гог је у својим сликама већ довео у питање хроматски израз бојом који су практиковали импресионисти, уздижући га до специфичног експресивног израза. Контрибуција Гоген-а је синтетичка артикулација ритма на платну преко орнаменталних форми које доприносе цјелокупном доживљају. Тај нови начин изражавања стиже у Њемачку дијелом преко умјетности Тулуз-Лоутрек-а.

Тада почињу са радом двије њемачке умјетничке групе Die Brücke (Мост), у Дрездену и Der Blaue Reiter (Плави Јахач), у Минхену. У Француској се паралелно развија сличан покрет, Фаувизам чији представници стварају у Паризу (Матис, Де Вламник, Дерен, Валадон, Утрило, Ван Донген, Дифи), и такозвани “peintres maudites” (Модиљани, Шагал, Руол, Саутин), који се такође, својом лирском меланхолијом и страственим сензибилитетом, удаљавају од опојног колоризма импресиониста.

У дјелима сликара групе Мост (Кирхнер, Шмит-Рутлуф, Хекел, Милер, Пекштеин и Нолде), изражена је непрекидна криза личности, са индивидуалном трагедијом друштвеног слома, окарактерисаног френетичним ритмом и жарким бојама. Унутрашња борба духа са стварношћу природе појављује се у пејзажима тих сликара као визија невиности.