Monetaristička teorija

From Wikipedia

Monetarizam , kao škola makroekonomske misli , javlja se Krajem 40-ih i polovinom 50-ih godina zahvaljujući radovima Miltona Friedmana koji je njen najznačajniji predstavnik.

Hronološki razlikujemo 5 etapa u njegovom razvoju:

I etapa koja se vezuje za 50 – te godine i koju karakteriše nastanak teorije permanentnog dohotka i tražnje za novcem.

II etapa je karakteristična po radovima koji su isticali značaj monetarne politike ( tokom 60-ih god ).

III etapa nastaje sa uvodjenjem adaptivnih inflatornih očekivanja i prirodne stope nwzaposlenosti ( od 1967 )

IV etapa posle 1973. god. Kada je monetarizam uzeo maha i

V etapa koju prati novog monetarizma tj. Nove klasične makroekonomije ( tokom 70 –ih)

Ono što je za sigurno obezbedilo pobedu monetarizma nad, ne samo kenzijancima, već i ostalim makroekonomskim školama, jeste činjenica da su upravo oni pružili kreatorima ekonomske politike jednostavne ali i efikasne instrumente u ispitivanju ekonomskih ciljeva. Dokazali su da je inflacija veliki problem u privredi, da se može otkloniti ponudom novca koja je po njima bila najznačajniji instrument ekonomske politike.

3. NAJZNAČAJNIJI PREDSTAVNICI MONETARIZMA I KLASIFIKACIJA MONETARISTIČKIH ŠKOLA

Nesumljivo najznačajniji makroekonomista 20 veka i utemeljivač monetarizma je Milton Fridman. Rodjen je 1912 godine, bio je professor Univerziteta u Čikagu i osoba koja je svojim mnogobrojnim radovima omogućila nastanak nove škole I jačanje njene pozicije na ekonomskoj sceni. Profesor ekonomije postje u svojoj 36. godini života kada je objavio rad MONETARY AND FISCAL FRAMEWORK FOR ECONOMIC STABILITY. Me|u njegovim značajnijim radovima ističu se članak “ THE QVANTITU THEORY OF MONEY “ gde se suprostavlja kejnsovom konceptu preferencije likvidnosti i sa kojom je svakako usavršio kvantitativnu teoriju novca. U daljim radovima donosi zaključke koji su potpuno suprotni kejnzijanskim stavovima: Ističe da se treba napustiti njihova f –ja potrošnje, uvodi concept permanentnog dohodka, u nekima ističe da je velika kriza iz 1929 – 1933 nastupila kao posledica vodjenja pogrešne monetarne politike 1976 godine dobija Nobelovu nagradu za ekonomiju što pokazuje koliki je doprinos dao monetarističkoj teoriji i stabilizaciji ekonomske politike. Zalagao se da moć vlade bude ograničena, isticao da prevelika državna intervencija svakako nije produktivna, da je slobodna tržišna konkurencija delotvornija od državne intervencije, isticao prednosti privatne svojine i slično. Fridmanovim stopama krenuo je veliki broj ekonomista koji su tako|e dali doprinos u razvoju monetarizma i koji su verodostojno zastupali ovu školu Svakako su značajni:

Cagan, Schwartz,Stein,Burns,Meltzer,Simons, Mints, Viner i drugi. Od predstavnika nove klasične makroekonomije najznačajniji su Lucas, Sargent idr., koji se smatraju, nastavljačima monetarističke škole.

Kako je veliki broj ekonomista na sebi svojstven način doprineo razvoju ove škole, sve ih možemo svrstati u različite grupe te tako dobijamo sličnu hronološku podelu monetarizma: 1) predhodnici monetarizma – tvorci kvanttativne teorije novca (Mercado, Hume, Pigov, Fisher) 2) prestavnici Čikaške škole ( Simons, Viner, Knight idr.) 3) predstavnici modernog monetarizma na čelu sa Fridmanom i njegovi sledbenici Johnson, Meltzer, Bruner i dr. 4) predstavnici nove Čikaške škole ( Lucas, Stigler, Mundeli, i dr.)

Zatim sa stanovištva stabilizacione politike postoji sledeća klasifikacija monetarističke škole:

1. GRADUALISTI koji se zalažu za postepeno otklanjanje inflacije 2. PREDSTAVNICI ATOMSKE ŠKOLE, koji nasuprot gradualistima, smatraju da se inflacija treba odmah i trenutno otkloniti i bez troškova koji će taj process pratiti. Na osnovu iflatornih očekivanja monetarizam možemo podeliti na : MONETARIZAM i MONETARIZAM II VRSTE. Prvi prave razliku izmedju kratkog i dugog roka i zastupaju ADAPTIVNA OČEKIVANJA dok drugi nasuprot njima, ne uočavaju razliku izme|u dugog i kratkog roka i predstavljaju školu RACIONALNIH OČEKIVANJA.

Najzad, geografski posmatrano MONETARIZAM obuhvata:

1. BRITANSKE MONETARISTE 2. AMERIČKE MONETARISTE na čelu sa Friedmanom. Dakle, možemo zaključiti da je monetarizam okupljao veliki broj pristalica i da je bio dosta rasprostanjen.

4.OSNOVNA NAČELA MONETARIZMA

Kada se mislilo da će kejnzijanizam uzeti primat i da će postati makroekonomska škola, pojavili su se m o n e t a r i s t i , osporili sve stavove kejnzijanaca i krenuli u svojevrsni “ rat “ protiv njihovih postavki. Stoga teorijski postulate i ideje monetarizma se mogu definisati na sledeći način: P r v o, polazi se od kvantitativne teorije novca kao stabilne agregatne funkcije tražnje za novcem. Ističu da na tražnju za novcem mogu uticati brojni faktori medju kojima su najznačajniji:

inflacija i permanentni dohodak.Tražja za novcem je uvek stabilna, održiva je čak i  uslovima visoke inflacije i hiperinflacije. D r u g o ,  umesto koncepta apsolutnog dohodka koji je bio zastupljen kod kejnzijanaca, uvode concept permanentnog dohodka. U stvari , njime se pokazuje, da se potrošnja ne kreće u zavisnosti od  visine tekućeg  dohodka, već zavisi od predvi|anja o budućem dohodku ( dohodku koji se očekuje). On se može steći ,  po osnovu svojine i po osnovu rada ,  u suštini  čini prosek sadašnjeg I budućeg  dohodka dok druga komponenta – trazitorni dohodak potpuno dolazi iznenada i neočekivano. Upravo je ova ideja  o permanentnom dohodku ( stabilna tražnja za novcem ) omogućila monetaristima da tvrde da  je privreda stalno u ravnoteži i da se  ta ravnoteža  obezbedjuje automatski preko fleksibilnih  cena  i slobodnog  tržišta. Po njima inflacija koja nastaje kao rezultat preterane  emisije novca, uvek je  novčani (monetarni ) fenomen. Oni razlikuju kratki i dugi rok kao vremenske periode u kojem su u prvom neki inputi fiksni a u drugom se inputi mogu menjati odnosno varijabilni su.  Tako novac, na kratak rok deluje na društveni prihod a dugoročno deluje na nivo cena. Adaptivna očekivanja ugradjuju u funkciju tražnje za novcem i Filipsovu  krivu ( koja pokazuje vezu izmedju inflacije i nezaposlenosti). Takva očekivanja  se formiraju na osnovu prosečnih vrednosti, pojave koje se posmatra ali u predhodnim periodima.

Takodje monetaristi uvode u teoriju pojam prirodne stope nezaposlenosti* kao nivo odnosno stopu nezaposlenosti kojoj odgovara konstantna stopa inflacije ( tj. kada nema niti rasta niti smanjenja opšteg nivoa cena). Jedna od ideja monetarista je da i državnu intervenciju trba ograničiti jer ako je ona prevelika može postati uzrok inflacije, može istisnuti privatni sektor sa tržišta.

Jedan od noviteta je i u pogledu načina istraživanja. Uvode nove metodologije (pozitivizam i empirizam), To znači da je cilj m o n e t a r i z m a bio da se razviju nove teorije koje će prikaazivati stvarnost onakvom kakva jeste i da je njihov trud bio usmeren u pravcu da se na jedan jednostavniji način prikažu sve složene relacije i veze izmedju učesnika ( aktera ) u ekonomskom životu i ekonomskih veličina.

5. MONETARISTIČKA POLITIKA I IDEJE

U ekonomskoj politici monetaristi pre svega polaze od ideje da je privreda uvek u ravnoteži tj. da postoji stabilnost privrede zahvaljujući flksibilnim cenama, slobodnoj tržišnoj igri i liberalističkoj politici. Slobodna ekonomska politika po njima podrazumeva jednu drugačiju ulogu države (protivno kejzijanskim stavovima ), državu koja neže u potpunosti regulisati i odre|ivati pravila igre jer je po njima preterana državna intervencija neefikasna ( u smislu alokacije resursa ) i štetna. I fiskalna politika je po njima neefikasna jer omogućava rast inflacije i budžetskog deficita; njome se ostvaruje efekat istiskivanja privatnog sektora. Dakle možemo zaključiti da monetaristi jedino “ veruju “ u monetarnu politiku. Naime, kako u privredi nije osnovni problem nezaposlenost već inflacija ( koja je uvek monetarni fenomen ) možemo zaključiti da monetarna politika postaje prioritetnija u odnosu na fiskalnu, a njen glavni instrument postaje upravljanje ponudom novca a ne kamatnom stopom.

Takodje ni aktivna ekonomska politika nije efikasna posmatrano na dugi rok.

Otklanjanjem budžetskog deficita ili smanjenjem ponude novca utiče se na stabilizacionu politiku ( uopšteno i na monetarnu i na fiskalnu) . Kako ovu politiku prate odre|eni socijalni izdaci, izvor jednog od ova dva instrumenta treba dati željene rezultate.

Cilj monetarista nije samo smanjenje socijalnih izdataka već i smanjenje troškova radne snage, davanja za nezaposlene i uopšteno – poboljšanje uslova na tržištu rada. Kako se monetaristi zalažu za aktivnu ulogu monetarne politike, za slobodnu tržišnu igru i slobodno formiranje cena, tako je po njima prioritetniji fleksibilni devizni kurs u odnosu na fiksni.

5.1. EFEKAT ISTISKIVANJA U MONETARISTIČKOJ POLITICI

Ako podjemo od f-je tražnje za novcem možemo uočiti razlike u njenom tumačenju kod monetarista i kejnzijanaca ( tj. razlike u tumačenju kamatne elastičnosti tražnje za novcem ).

Monetaristi polaze od sledeće ideje. Tražnja za novcem je neosetljiva na kamatnu stopu tj. MoYP = f (i,Y) u f-ji je od kamatne stope i dohodka s tim što ona rase samo sa rastom dohodka / ili smanjenjem kamatne stope. Koeficijent elastičnosti “b” je po monetaristima jednak nuli (Mo/P=KY-bi) a za kejnzijance je on beskonačan te se na taj način u “ formi ” sledi da je LM kriva vertikalna i da postoji puna zaposlenost u privredi.

Kako je ponuda novca nepromenjena, rast rast tražnje ( iS1 na IS2) prvo izaziva rast državnih izdataka(G) a zatim i rast kamatne stope (i1 na i2 ) kako su kamatne stope više, destimulisan je privatni sektor da investira tj. izazvan je crowding – out ili efekat istiskivanja privatnog sektora.

5.2 MONETARISTIČKA IDEJA O OŽIVLJAVANJU PRIVREDE

I u ovom slučaju postoji razlika u shvatanjima monetarista i kejnzijanaca. Monetaristi polaze od tzv. pigouov – og efekta kojim se postiže revitalizacija privrede.

Uslučaju privrede u depresiji, u kojoj dolazi do pada cene roba dolazi do rasta društvenog bogatstva i do rasta agregatne tražnje ( is kriva se pomera udesno ), te dolazi i do povećanja društvenog proizvoda.

Prema tome, monetaristi su dokazali da slobodno tržište automatski obezbedjuje prevazilaženje krize.

5.3 STABILIZACIONA POLITIKA

Postoje dve grupe monetarista koji na različit način pristupaju stabilizacionoj politici:

- GRADUALISTI koji se zalažu za postepeno otklanjanje inflacije i niske troškove stabilizacije, i

    - PRISTALICE  “   ŠOK TERAPIJE   “  koji su za momentalno otklanjanje inflacije nezavisno od visine izdataka koji će sve to pratiti.

Gradualistička ideja o načinu obaranja inflacije se može primeniti u slučaju manjeg procentualnog rasta cena dok se” ŠOK TERAPIJA ” primenjuje kod hiperinflacije (100% ili veći rast cena na godišnjem nivou) i kod visokih inflacija koje podrazumevaju rast cena preko 30% godišnje. Postoje dve vrste stabilizacionog programa: ortodoksni i heterodoksni. Monetaristi se zalažu za prvi, ističući da ga prate manji troškovi stabilizacije i otklanjanje budžetskog deficita.

6.PRIHVATANJE / NEPRIHVATANJE MONETARISTIČKIH IDEJA OD STRANE DRUGIH EKONOMISTA

Zasigurno najveće neodobravanje monetarističkih ideja i osnovnih načela dolazi upravo od strane kejnzijanaca. Logično, to se i moglo očekivati jer su upravo oni izgubili vodeću ulogu na ekonomskoj sceni zbog sve veće afirmacije monetarističkih ideja. Kritiku monetaristima upućuju i predstavnici NOVE KLASIČNE MAKROEKONOMIJE. One se obično odnose na f-ju tražnje za novcem, koncept permanentnog dohodka, teoriju inflacije, adaptivna očekivanja, ekonomsku politiku i slično. Ističe se da permanentni dohodak nije adekvatno definisan i da ga je teško empirijski utvrditi, ili po Kaldoru i Toblinu on nema toliki značaj na tražnju za novcem kao što to tvrde monetaristi.

Brojne kritike su upućene i koceptu prirodne stope nezaposlenosti (NRV) tako da je on tokom 80-ih god, zamenjen konceptom NAIRU – stopa nezaposlenosti koja ne ubrzava inflaciju. Zatim odbacuje se efekat istiskivanja tvrdeći da on još nije empirijski potvrdjen, ističe se da adaptivna očekivanja treba zameniti racionalnim, da je aktivna politika moguća i u dugom roku itd. Medjutim monetaristi nisu ostali ravnodušni na kritike koje su im bile upućene što pokazuju brojne knjige i članci pisani sa ciljem da se odbrane njihova osnovna načela i ideje .