Hektor Berlioz
From Wikipedia
Hektor Berlioz, (11.12. 1803. - Pariz, 8.3. 1869.) francuski kompozitor.
Sadržaj/Садржај |
[uredi - уреди] Biografija
Rođen je u provincijskoj porodici lekara (otac Anri Berlioz je bio seoski lekar). Po očevoj želji, najpre je studirao medicinu. Studije medicine ubrzo napušta i od 1825. godine studira kompoziciju na Pariskom konzervatorijumu. Septembra 1827. godine upoznaje Englesku glumicu Harijet Smitson, koja mu postaje inspiracija za prvo i najveće remek delo, Fantastičnu Simfoniju, a 1832. godine i supruga. Afirmirao se više izvan domovine kao dirigent vlastitih dela, a u Parizu se pročuo kao pisac oštrih kritika i duhovitih feljtona. Pokušao je izraziti dramatsku radnju isključivo instrumentalnim sredstvima te je na taj način stvorio prva moderna orkestarska dela, žanra programske muzike (prema kojoj muzika nije samo kompleksan sklop ritmova i zvukova, već ona tim zvukovima priča i pripoveda) To je zapravo jedan originalan žanr, nazvan programska simfonija, u čijem će domenu ubrzo zatim i Franc List stvoriti jednostavačnu instrumentalnu simfonijsku poemu. Samo, Berliozova programska simfonija u sebe uključuje moćan izvođački aparat (orkestar, solisti i hor), a forma se rastače u korist muzičke i poetske slobode, dok se opseg dela proširuje do monumentalnih dimenzija. Zbog toga njegova dela nisu nailazila na razumevanje njegovih savremenika, posebno u Parizu, a i dugo vremena posle njega, teško su se probijala na svetskoj operskoj i koncertnoj sceni. Za života je značajnije razumevanje za svoje stvaralaštvo ostvario samo u Nemačkim zemljama i Sankt Petersburgu, gde je bio toplo pozdravljen i pred kraj života, nagrađen. Najznačajnije delo mu je „Fantastična simfonija“ u kojoj prikazuje središnji lik uvek istom temom (takozvana fiksna ideja), koja iz stava u stav doživljava razne preobražaje od čeznutljive, sanjalačke melodije u prvom, do izobličene karikature u poslednjem stavu. Napisao je temeljne priručnike moderne instrumentacije i dirigovanja. Najznačajnija su mu dela u tom domenu Nauka o instrumentaciji i Memoari. Posle prosečnog uspeha koji je 1862. godine ostvarila premijera njegove kolosalne četvorosatne opere Trojanci, Berlioz se rezignirao, razočarao i više ništa novo nije napisao do smrti 1869. godine. Sve je sveo na povremene dirigentske nastupe, čitanje, meditiranje,a 1865 godine, objavljuje svoje Memoare.
Bio je i prvi veliki majstor modernog simfonijskog orkestra, kao dirigent ga vešto ujedinjujući u kompleksnu celinu, ali i deleći na pojedine sekcije unutar celine, ostvarujući tako veoma složene, višeslojne palete zvučnih boja.Budućim generacijama kompozitora (ali i dirigenata) ostavio je u amanet, da u svakom pogledu budu verni, autentični tumači svojih i tuđih muzičkih dela, savetujući im: Učite se da uvek sami dirigujete svoja dela. Najopsniji tumač vaših dela, upravo je sam dirigent. Sve u svemu, Berlioz je bio i ostao proročki genije, koji je išao ceo jedan vek ispred svog vremena.
[uredi - уреди] Dela
Ektor (Hector) Berlioz, komponovao je na području orkestarske, simfonijske muzike, na području oratorijumske - duhovne i vokalne muzike i na polju opere. Bavio se i spisateljskim radom, napisao je dela Nauka o instrumentaciji i Memoare, pored niza novinskih članaka, muzičkih kritika i feljtona.
[uredi - уреди] Orkestarska i simfonijska dela
° Fantastična Simfonija (1830)
° Lelio, programska simfonija (1831)
- „Harold u Italiji“ (1834)
° Rimski karneval, uvertira (1842)
° Gusar, uvertira prema Bajronovoj poemi, opus 21 (1855)
[uredi - уреди] Vokalno - instrumentalna dela
° Kleopatra, kantata za sopran i orkestar (1828)
- „Rekvijem, Velika misa za mrtve“ (1837)
- „Romeo i Julija“ (1839)
° Posmrtna i pobedonosna simfonija (1840)
- „Faustovo prokletstvo“ (1846)
- „Te Deum“ (1849)
- „Hristovo detinjstvo“, oratorijum u tri dela (1854)
[uredi - уреди] Opere
- „Benvenuto Čelini“, opera u dva čina (1842)
° Beatrisa i Benedikt, opera (1856)
- „Trojanci“, opera u dva dela i pet činova (1862)
