Anaksagora

From Wikipedia

Za mitskog kralja u Argosu, v. članak Anaksagora (mitologija)

Anaksagora

Anaksagora (grč. Ἀναξαγόρας, oko 500–428. god. st. e.) bio je antički grčki filozof, pripadnik filozofkog pravca koji se danas ponekada naziva jonskom školom, ali takođe blizak pluralističkoj školi i atomistima.

[uredi - уреди] Životopis

Anaksagora je rođen u Klazomeni u Maloj Aziji, nedaleko od Smirne (današnjeg Izmira). Premda Grk, bio je persijski podanik, jer je Klazomena posle propasti jonskog ustanka pala pod persijsku vlast. Možda je Anaksagora u Atinu došao s perijskom vojskom. Ako je to tačno, to bi objasnilo zašto je on u Atinu došao u vreme bitke kod Salamine (480–479. god. st. e.). On je bio prvi filozof koji se nastanio u Atini, koja će kasnije postati središtem filozofskih istraživanja.

Od Platona (Phaed. 270a) doznajemo da je mladi Perikle bio Anaksagorin učenik, što će kasnije Anaksagoru uvaliti u nevolje. Nakon što je u Atini boravio nekih trideset godina, Periklovi politički protivnici izveli su, naime, Anaksagoru pred sud oko 450. godine stare ere. Diogen Laertije kaže da je na sud izveden pod optužbom za bezbožnost i za persofilstvo. Što se prve optužbe tiče, Platon navodi da se ona temeljila na činjenici da je Anaksagora poučavao da je Sunce usijani kamen, a ne živo božanstvo Helije, te da je Mesec načinjen od zemlje. Ove optužbe bile su nesumnjivo izmišljene i usmerene na to da naškode Periklu, koji je bio blizak prijatelj s Anaksagorom. Uostalom, i Periklov drugi učitelj, Damon, pao je pod udar ostrakizma. Anaksagora je osuđen, ali je izbavljen iz zatvora, verovatno zahvaljujući zalaganju samoga Perikla. Povukao se u Joniju i nastanio se u Lampsaku, koloniji grada Mileta. Tamo je, verovatno, osnovao svoju školu. Građani Lampsaka podigli su mu spomenik na trgu (žrtvenik posvećen Umu i Istini), a priča se da je, po njegovoj želji, godišnjica njegove smrti dugo obeležavana kao praznik školske dece.

[uredi - уреди] Filozofija

Anaksagora je svoju filozofiju izložio u jednom jedinom spisu, nazvanom O prirodi (Περὶ φύσεως). To je delo danas izgubljeno, ali su nam se sačuvali fragmenti, pre svega zahvaljujući Simplikiju, i to – kako se čini – uglavnom iz prvog dela knjige. Iz sačuvanih fragmenata možemo zaključiti da je Anaksagori bilo poznato Empedoklovo učenje (na koje se, uostalom, ugledao), ali i Zenonovi dokazi protiv postojanja mnoštva, te najvažnije postavke pitagorejskog i drugih učenja o prirodi.

Slično Empedoklu, i Anaksagora je usvojio Parmenidovu teoriju po kojoj bitak, pa prema tome i biće, niti nastaje niti nestaje, već je nepomenljiv: "Nastajanje i propadanje Grci ne razumeju ispravno, jer nijedna stvar ne nastaje niti propada, već se samo meša i razdvaja od bivstvujućih stvari" (fr. 17). Takođe, kao i Empedokle, da bi pomirio tezu o stalnosti tvari sa iskustvenom činjenicom promene, Anaksagora uvodi pojam nepropadljivih materijalnih čestica, čije mešanje oblikuje predmete i čije razdvajanje čini da ti konkretni predmeti nestaju. Međutim, Anakagora odbacuje Empedoklovo shvatanje da su te krajnje čestice četiri osnovna elementa – zemlja, vazduh, vetar i voda, jer smatra da su i ti elementi zapravo mešavine sastavljene od mnogo kvalitativno različitih čestica.

[uredi - уреди] Homeomerije

Prema Anaksagori, sve što poseduje kvalitativno iste delove kao i celina jeste osnovno i neizvedeno. Aristotel te celine, koje imaju kvalitativno iste delove, naziva homeomerije (τὰ ὁμοιομερῆ), pri čemu τὰ ὁμοιομερές (= jednakodelno) suprotstavlja τὸ ἀνομοιομερές (= nejednakodelno). Na primer, ako grumen zlata podelimo na pola, dobijamo dva grumena zlata, koji su kvalitativno isti kao celina, pa se za celinu može reći da je "jednakodelna" (ὁμοιομερές). Međutim, ako se pas – živi organizam – preseče na pola, same polovine ne predstavljaju dva psa, pa je celina dakle "nejednakodelna" (ἀνομοιομερές).

U početku su delići svih vrsta bili zajedno pomešani: "Sve stvari su bile zajedno, beskonačne (ἄπειρα) po mnoštvu i sićušnosti, jer je beskonačno malo (τὸ σμικρὸν ἄπειρον) postojalo. A budući zajedno, nijedna od njih jasno nije bila [izdvojena] zbog njihove sićušnosti. Vazduh i etar sve su pokrivali, budući i jedan i drugi beskonačni (ἄπειρα), jer oni su najveći i po mnoštvu i po veličini i nalaze se u svem tom zajedništvu" (fr. 1).

Pre svega, iz ovoga je fragmenta jasno da je Anaksagora – shodno elejskoj filozofiji prirode – odbacivao svaku mogućnost nastajanja nečega iz ničega: da bi nesšto nastalo, potrebna su "semena" (σπέρματα), za koje će Aristotel kasnije uvesti naziv homeomerije. Budući da se načelo ex nihilo nihil mora primeniti univerzalno za sva vremeno, to je Anaksagora morao pretpostaviti da se već u primitivnoj mešavini svega sa svačim nalaze sva "semena" za buduća razborodna bića. Upravo ta semena najverovatnije su identična s "beskonačno malim" koje se pominje u ovom fragmentu. I upravo zbog njih Anaksagorina filozofska misao može se smatrati bliskom atomističkom materijalizmu Leukipa i Demokrita.

Predmeti iskustva, dakle, nastaju kada se osnovne čestice tako spoje da u objektu koji nastaje prevlađuje jedna određena vrsta čestica u odnosu na druge vrste čestica. Naime, u konrektnim predmetima postoje čestice svih stvari, ali su one tako povezane da prevlađuje samo jedna vrsta, tako da mi taj objekat opažamo kao zlato, travu itd. i na osnovu prevlađujuće čestice ga i imenujemo. Anaksagora je smatrao da "sve stvari jesu u svemu" (fr. 4) te da "u svemu jeste deo svega" (fr. 11) jer nije video kako bi drugačije mogao objasniti činjenicu promene, odnosno uskladiti Parmenidovo i elejsko učenje o nepromenljivom bitku sa iskustvom promene. Tek će Aristotel distinkcijom između potencijalnosti i akutalizacije objasniti promenu polazeći od Permenidovog učenja.

[uredi - уреди] Um

Parmenid je promenu odbacio kao puki privid čula, ali Anaksagora ju je uzeo za činjenicu i nastojao je pomiriti s nepromenljivim bitkom uvođenjem prvobitnih semena, čije se spajanje i razdvajanje prikazuje kao nastajanje i propadanje. Pošto je promenu prihvatio za realnost, morao je objasniti kako dolazi do prvog razdvajanja semena iz prvobitne mešavine svega sa svačim. Empedokle je te fizičke pokretačke sile imenovao kao "Ljubav" i "Mržnju". Za razliku od njega, Anaksagora uvodi pojam Uma (Νοῦς, Nous). "U svemu je deo svega, osim u Umu, ali ima stvari u kojima se Um nalazi" (fr. 11). "Um je beskonačan, on vlada sobom (αὐτοκράτωρ) i ne meša se ni sa jednom stvari, nego je jedan sam za sebe. Jer on je ono što je najtanje i najčišće od svih stvari, i o svemu poseduje svako znanje i moćan je u najvećoj meri. I sve što ima dušu – bilo da je najveće bilo da je najmanje – potpada pod vlast Uma. Um je zavladao i nad čitavim kružnim kretanjem, tako da je tom okretanju dao početak i prvo sebe stavlja u kružno kretanje počinjući od malog, potom širi to kružno kretanje, da bi najzad sve stavio u kružno kretanje. A sve što je smešano zajedno, sve što je razdvojeno i razloženo – sve je to Umu poznato: i kako je trebalo biti i kako je bilo ono što sada nije i ono što sada jeste i kako će biti, sve je uredio Um, i to kružno kretanje koje sada vrše i zvezde i Sunce i Mesec i vazduh i etar koji se razdvajaju; i gusto se odvaja od retkog, i toplo od hladnog, i svetlo od tamnog, i suvo od vlažnog. A u mnogo stvari je mnogo delića. Ali ništa se potpuno ne izdvaja jedno od drugog, osim Uma. A čitav Um je sebi sličan, kako onaj veći tako i manji; ali ništa drugo nije jednako ničemu, nego svaka pojedina [stvar] jeste i bila je najočitije ono čega je u njoj najviše" (fr. 12).

Anaksagora prvi u filozofiji uvodi jedno duhovno i intelektualno načelo, ali ne uspeva u potpunosti da napravi suštinsku razliku između tog duhovnog načela i materije koju ono oblikuje ili stavlja u pokret. Čini se, naime, da se Anaksagora u ovom himničkom proslavljanju Uma ponegde služi i jezikom matematike kako bi ga opisao: Um je ono što je "najtanje" i što zauzima prostor, on je "najčišći" od svih stvari, ali materijalnih stvari. Međutim, prvo teškoće s kojima se filozofija suočva da nečulnu misao izrazi jezikom koji se razvio da bi izrazio čulno iskustvo, a drugo to što ne znamo da li je Anaksagora ikada pravio jasnu razliku između duha i materije – dakle, to nas sve sprečava da tvrdimo kako je Anaksagora odredio da je Um telesan.

Um ne može da nastane (jer je nastajanje samo smešavanje već postojećeg) niti da nestane (jer je propadanje samo razjedinjavanje smešanih delova postojećeg), dakle Um je večan, nerođen i nepropadljiv. Um je prisutan u svim živim bićima – ljudima, životinjama i biljkama – i u svemu je isti. Zato razlike između ovih bića ne potiču iz nekih suštinskih razlika između njihovih duša, nego iz razlika između njihovih tela, koja olakšavaju ili otežavaju potpunije delovanje Uma. Čini se da Anaksagorin Um treba zamisliti kao sasvim bezličnu prirodnu snagu, koja u sebi sjedinjuje suprotna svojstva malog i velikog (jer pamet je jedna te ista, bez obzira na to da li se ispoljava u prostorno malom ili prostorno velikom). Ta pamet je "nešto večno živo", nešto možda najpribližnije "vazduhu" ili "dahu", odnosno "eteru" ili "svetlosti", s obzirom da su "vazduh" i "eter", prema Anaksagori, oduvek izdvojeni od svega ostaloga (fr. 1).

Funkcija Uma je da pokrene kruženje ili vrtlog u izmešanoj masi i tako podstakne mešanje, odnosno ono što bismo nazvali nastajanjem konkretnih predmeta iskustva. Pritom dejstvo samog vrtloga, uz njegovo širenje, jeste razlog za to kretanje. Tako Aristotel u Metafizici kaže da se "Anaksagora koristi Umom samo kao nekom spravom (μεχανή – u smislu deus ex machina) za stvaranje kosmosa, i kad god je nedoumici kako da objasni da nešto zbog nekog uzroka nužno jeste, on poseže za Umom, dok u drugim slučajevima on radije sve drugo čini uzrokom nego Um" (A 4, 985a 18–21).

Prema tome, Anaksagora nije izveo dosledne konsekvence iz uvođenja Uma u svoju ontologiju: njemu je Um, čini se, potreban samo kao prvi pokretač, a sve ostalo se dalje razvilo zahvaljujući mehaničkim silama u samoj materiji. Stavivši pomoću njega homeomerije u pokret, Anaksagora se odriče njegova delovanja. Ipak, Anaksagora ima veliko značanje u istoriji filozofije, jer je u antičku filozofiju uveo načelo koje će kasnije doneti velike razultate.