Petar II Petrović Njegoš

From Wikipedia

Petar II Petrović Njegoš (1. novembar, 1813 - 10. oktobar, 1851) je bio najveći crnogorski i jedan od najvećih srpskih pesnika, vladar Crne Gore i vladika. Njegoševo najbolje delo Gorski vijenac u Beču je ocenjeno kao Manuskript genijalnog tvorca.

Sadržaj/Садржај

1 Životopis
2 Njegoševa kapela
3 Sudbina Njegoševe zaostavštine
4 Njegoš vladar
5 Književni rad
6 Glavna dela
7 Vidi još
8 Literatura
9 Spoljašnje veze

[uredi - уреди] Životopis

Vladika Petar drugi Petrović Njegoš rodio se na Njegušima. Njegoš je drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađega brata vladike Petra I. i Ivane Proroković. Na krštenju je Njegoš dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Ali ga narod vladikom Petrom nije ni zvao ni zapamtio, nego - vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali.

Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Biće da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkada uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.
Vladika Petar I, njegov stric, uze ga k sebi 1825 da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je, ranije, za naslednika spremao Njegoševa brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je međutim bila da vladalac Crne Gore, bude vladika, pa se i mladi Njegoš, Rade, kako je na krštenju nazvan, spremao za taj poziv. Školu je kratko vreme učio u Boki Kotorskoj, a posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića. Posle stričeve smrti, 1830, Njegoš se zakaluđeri vrlo mlad i primi upravu nad Crnom Gorom. 1833 putovao je u Petrograd, gde bude zavladičen. Još je jedanput išao radi državnih poslova u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji radi razgledanja umetničkih spomenika, a i radi lečenja. Zimu 1850 proveo je u Napulju, teško bolestan.

Vladika se u proleće 1850 razboleo od grudne bolesti kojoj je zalud tražio leka u Italiji, i od koje preminu 19 oktobra 1851 na Cetinju. Na tri dana pred smrt poželeo je poći ma samo i do Kotora radi lečenja ali nije imao ni toliko snage. Poslaše u Kotor po lekara, koji pođe ali na pola puta ču da je bolesnik preminuo. Videći da mu se približuje samrni čas, pozvao je sebi narodne glavare, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Za tim ih je opomenuo da se pokore toj poslednjoj volji njegovoj, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom Kotorskom. Po želji svojoj sahranjen je na Lovćenu.

[uredi - уреди] Njegoševa kapela

Knjaz Danilo je izvršio amanet, i preneo stričeve ostatke na Lovćen 1855. godine. Nevreme i gromovi su rastrošili kapelicu i knjaz Nikola se pose ratnih pobeda prisetio da je 1879. godine pritvrdi i osigura gromobranima.

Kad su Austrijanci u I. svetskom ratu osvojili Crnu Goru, spustili su Njegoševe kosti na Cetinje. Generalni guverner fon Veber naredio je da se Njegoševe kosti prenesu na Cetinje, što je i učinjeno 12. avgusta 1916. godine. Iskopavanje su vršili vojnici s nebrigom tuđina i osvajača. Vladika Dožić, navodi da su mnoge kosti pogubljene. Jedan austrijski vojnik, Srbin, našao je 3 koščice nepokupljene, uzeo ih, sačuvao kroz rat i dostavio Cetinju. 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je izvršio svečan prenos Njegoševih kostiju u kapelu i mramorni sarkofag, koje je svojim troškom i staranjem sagradio. Mesto stare kapele podignut je mauzolej, dar kraljev.

[uredi - уреди] Sudbina Njegoševe zaostavštine

Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar, neshvatanje njegovog značaja. Njegoš međutim je čuvao svaki papirić, svaku sitnicu. Netragom su nestali njegova odeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od svega nameštaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživela je jedna fotelja. Preživelo je više njegovih portreta — izvan Crne Gore. Bilijar, kojim je ubijao cetinjsku čamotinju izgoreo je u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brest kraj Biljarde, posečen je da bi se napravilo mjesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Topove Njegoševe, odvukli su austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma" i „Šćepan Mali". Rukopis Gorskog vijenca otuđen je voljom Josipa Broza, bez objave u javnosti, što se kosi sa međunarodnom poveljom o zaštiti nasleđa.

[uredi - уреди] Njegoš vladar

Njegoš je bio i verski i svetovni poglavar srpskog naroda u malenoj Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah stao da uvodi red i modernizuje državu. On podiže škole, osniva sudove, pravi puteve, uzima postupno svu vlast u svoje ruke i uvodi porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško, i to je moralo boleti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima, pisao je on.

Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meternika.

[uredi - уреди] Književni rad

Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera učio se samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene lepote i potsticao ga na pisanje. On ga je verovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rečnik, naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je tridesetih godina imao glas velikog pesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom, i jedan deo „Ilijade" preveo je sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro u rečniku samo. Ukoliko je više pevao i produbljavao svoju ličnost, sve više se oslobođavao toga uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom potseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti originalno, najneposredniji proizvod narodnog duha i jezika. — Pored ruskog, Njegoš je znao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pesnike i mislioce.

Njegoš počinje da piše još kao dečak. To su kratke i beznačajne pesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834, publikovao je dve zbirčice pesama, gde ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozma i Gorskog vijenca. Među pesmama u kojima prevlađuje dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: Crnogorac k svemogućem Bogu, Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima, Oda suncu i druge. Ostale pesme pevaju suvremena junaštva crnogorska, i ispevane su sasvim u duhu narodne pesme. Kao poglavar pokrajine najizrazitijeg viteštva dinarskog soja i kolevke gusala, gde se živelo od tradicije i za nju, Njegoš je, u vreme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: Kula Vurišića i Čardak Aleksića. 1854 objavljena je Slobodijada, epski spev u deset pevanja, u kome slavi crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Vuk Karadžić misli da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po suvremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. — Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu suvremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvija, postupno istina, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on ulazi u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije ulazi u konačno novo uobličavanje svoga umetničkog izražaja i poslednjih sedam godina života daje tri svoja glavna dela: Luča mikrokozma, Gorski vijenac i Lažnog cara Šćepana Malog.